#### Moć tišine U malom selu u podnožju planine živeo je učitelj Liang, poznat po svom dubokom razumevanju života. Jednog dana posetio ga je mladi ambiciozni učenik Vej, poznat po svojoj elokvenciji i britkom umu. Često je ulazio u debate i diskusije dokazujući svoju intelektualnu moć, pa je tako i ovog puta nastupio. Rekao je učitelju: „Došao sam da čujem tvoju mudrost. Ja verujem da prava moć leži u tome da govoriš ubedljivo kako bi uverio druge u ono što želiš. Šta ti misliš o tome?“ Učitelj se nasmeši i mahnu mu da pođe sa njim do vrha planine. Dok su hodali uskim stazama, Vej je postao nestrpljiv jer nije mogao da razume zašto je monah hodao u tišini kad je bilo tako puno stvari koje je hteo da nauči od njega. I zato reče: „Učitelju Liang, zašto hodamo u tišini?“ Monah pogleda ka horizontu, pa mu odgovori: „Velika je moć u tišini. Tada pronalazimo jasnoću i razumevanje. U tišini ne slušamo druge – već sebe.“ Vej je klimnuo glavom razumevajući šta mu je učitelj rekao. On je uvek verovao da znanje dolazi samo kada govorimo i razmenjujemo mišljenja, ali sada je spoznao da prava mudrost leži i u tome da znaš kada je trenutak da budeš u tišini. Sedeli su zajedno u tišini i osluškivali zvuke prirode – šuštanje lišća, povetarac i cvrkut ptica. Vej je počeo da shvata da u odsustvu reči može da čuje prirodu kako govori svojim jedinstvenim jezikom. Pre odlaska kući postavio je još jedno pitanje: „Učitelju, kako mogu da iskoristim veštinu tišine?“ Učetelj mu se nasmeši ponovo i odgovori: „Tišinu ne treba posmatrati kao odsustvo reči - već kao prisustvo mira.“ Od tog dana Vej je počeo da kreira ravnotežu između dara za govorništvo i spokoja koje donosi tišina znajući da i jedno i drugo nose ključ ka dubljoj mudrosti života. ###### Komentar: Tišina nas vodi ka slušanju sebe što ne možemo spoznati kada stalno razmenjujemo reči sa drugima.