#### Monah i šoljica čaja U jednom mirnom zen manastiru smeštenom u planinama, mudri monah živeo je život posvećen meditaciji i učenju. Njegovi učenici divili su mu se zbog mudrosti, smirenosti i načina na koji je ostajao u sadašnjem trenutku i uvek prisutan, bez obzira na spoljašnji svet. Svakoga dana, monah je sedeo, pio čaj i delio kratke poučne priče sa učenicima. Jednog popodneva, tokom njihove uobičajene čajanke, podigao je jednostavnu glinenu šoljicu i dugo je posmatrao. Bila je lepa u svojoj jednostavnosti – nežne zemljane boje, savršeno zaobljenog oblika. Učenici su nestrpljivo čekali da čuju šta će reći. Monah se nasmejao i rekao: „Ova šoljica je već razbijena.“ Učenici su se pogledali u čudu – šoljica je bila čitava i netaknuta. Jedan mladi učenik nije mogao da izdrži i upitao: „Učitelju, šoljica nije razbijena. Zašto to kažete?“ Monah je i dalje s osmehom spustio šoljicu i odgovorio: „U mom umu, ova šoljica je već razbijena. Možda sutra, možda za nekoliko godina – ali jednog dana će se razbiti. To je neizbežno. Kada to prihvatim, mogu u potpunosti da je cenim bez vezivanja. Mogu da uživam u čaju, znajući da je njen život privremen.“ Učenici su shvatili da ne govori samo o šoljici. Monah je nastavio: „Sve u životu je kao ova šoljica. Bez obzira koliko je nešto lepo ili dragoceno – prolazno je. Kada to razumemo, možemo uživati u svakom trenutku, vezi ili iskustvu – znajući da će proći. I kada ode, nećemo patiti, jer smo već prihvatili njegovu prolaznost.“ Jedan stariji učenik upitao je: „Učitelju, znači li to da ne treba da volimo ništa što će nestati?“ Monah je blago odmahnuo glavom: „Ne. To znači suprotno. Kada prihvatimo prolaznost svega, možemo da volimo dublje – bez straha, bez vezivanja. Ljubav tada dolazi iz zahvalnosti, ne iz potrebe da nešto zadržimo. I tako možemo živeti sa mirom u srcu.“ ###### KOMENTAR: Prihvatanjem prolaznosti onoga što volimo, oslobađamo se straha od gubitka i učimo da živimo sa zahvalnošću, prisutno – u miru.